Feniks    plus
Početna
Akcija Vujanić

Narod kaže da ako čeljad nisu besna, kuća nije tesna. A da čeljad Djure Vujanića (45) i njegove supruge Dušanke (37) zaista nije besna, potvrdjuje činjenica da već 13 godina žive u stanu od 30 metara kvadratnih na adresi Maršala Tita 30 u Bačkom Gradištu. Preko puta zgrade Mesne zajednice, ali ne u lepoj seoskoj kući sa ulice, već u dvorišnom stanu. Soba, kuhinja i kupatilo pripadaju njima i njihovoj dečijoj petorki. Najstariji je Božo, koji će 4. maja postati punoletan, a samo 13 meseci je mladja Nada. Upravo, ovo dvoje mladih su direktan razlog naše posete porodici Vujanić, ali smo se uverili da ni preostalo troje dece, Djurdja (15), Milana (10) i Nenad (8), nemaju baš, previše radosno detinjstvo.

- Sve bi bilo bolje da je zdravlja. Mislili smo da posle izbeglištva iz Dvora na Uni sredinom avgusta 1995. godine, ne može ništa teže da nam se desi. Svili smo novo gnezdo u Bačkom Gradištu. čak novo dvoje dece izrodili. Verovali smo, s obzirom na našu mladost, da ćemo sve što smo ostavili u Bosni nadoknaditi. Nije nam bilo lako u početku, ali smo dobro primljeni ovde i radovali se životu zajedno sa decom - započinje priču glava porodice Djuro Vujanić. - A onda nam se 2004. godine najstariji Božo, kao učenik sedmog razreda OŠ „Svetozar Marković”, razboleo. Nešto kasnije je iste simptome bolesti osetila i Nada. Lekari kažu atrofija mišića. Upozoravali su odmah u novosadskoj Dečjoj bolnici da će se situacija vremenom iskomplikovati i da će deca biti vezana za kolica. Iskreno, nismo im odmah poverovali. Smatrali smo da ćemo zajedničkim snagama prebroditi i ovu nedaću. Pogotovo što je Božo od samog početka pojave bolesti sve prihvatio razumno. Do skoro je bio snažan u rukama, ali vremenom su štake počele da mu ispadaju iz ruku i morao je u kolica. Nada takodje.
Božo je učenik trećeg razreda Ekonomske škole u Bečeju, pa Djuro svakodnevno kolima odnosi sina u školu i po završetku nastave ide po njega. Ukupno prevali pedeset kilometara dnevno.
- Imam izuzetne školske drugove koji mi pomažu od trenutka kada me otac dovede u školu. Zahvalnost dugujem i profesorima, pogotovo razrednoj starešini Dragani Pap i direktorki Gordani Kovačev, pa uspevam da postignem ono što se od mene traži u školi - tihim glasom izgovara, za nekoliko meseci punoletni mladić Božo Vujanić.
SEDMOčLANA PORODICA VUJANIć BORI SE S BOLEŠćU I SIROMAŠTVOM
Sestra Nada je zbog bolesti imala pauzu u školovanju i nije sa vršnjacima u nekoj od srednjih škola, već pohadja osmi razred. Na jesen bi i ona trebalo, poput Bože, u neku od bečejskih srednjih škola.
- Božo nam je jako dobar i zato se brzo i lako uklopio u novo društvo. Nada nam je dosta sramežljive prirode, ali verujem da će je to proći, te da će i ona nastaviti školovanje - uključuje se u razgovor majka Dušanka.
Tu je bio i meštanin Vladimir Jovanović koji mnogo pomaže ovoj porodici.
- Vlado je veliki prijatelj naše porodice i hvala mu za sve što je do sada uradio za nas i što će uraditi. Ali, mi moramo da brinemo sami o našoj deci. Realno gledano, teško je. Ja moram Božu da vozim u školu, da ga odnesem u kupatilo, Dušanka ima obaveza oko Nade. Znam svašta da radim i nije me sramota da zasučem rukave, pogotovo što znam da će to doneti bolji život mojoj deci, ali posla nema. Ipak, uspevam sezonski nešto da zaradim. Medjutim, iskren da budem, malo je to. Socijalna pomoć od 5.800 dinara, invalidnine od po 13.000, a doskora su bile nešto više od 7.000 dinara. To je premalo za život. Lekovi su skupi, a samo za gorivo mesečno dajem 8.000 dinara. Tome valja dodati odlaske u Novi Sad na lekarske kontrole, do banja na rehabilitacije. Izdataka je previše, a primanja premalo, zaključuje Djuro Vujanić.
Otvoren žiro račun
Na interevenciju prijatelja Vladimira Jovanovića otvoren je žiro račun broj: 160-2700100055510-29 u Banci Inteza na ime oca Djure Vujanića, pa ljudi dobre volje mogu da uplate pomoć za lečenje Bože i Nade. Više informacija mogu dobiti i u direktnom kontaktu na telefone 021/806-693 ili 064/3644612.